Отворено писмо Патријарху и Архијерејском сабору Српске православне цркве – internet publishing Cerkvarium

Меню сайта

19
Thu, Sep

Отворено писмо Патријарху и Архијерејском сабору Српске православне цркве

Church
Tools

User Rating: 1 / 5

Star ActiveStar InactiveStar InactiveStar InactiveStar Inactive
 

Отворено писмо Центру за верску безбедност, који управља интернет пројектом Cerkvarium, Патријарху Иринеју и Архијерејском сабору Српске православне цркве

Архиепископу пећком,
Митрополиту београдско-карловачком,
Патријарху српском Иринеју

Архијерејском сабору
Српске православне цркве  

Ваше Блаженство!

Ваша Високопреосвештенства!  

Уз дубоко жалост и бол, украјински верујући су примили негативан став Архијерејског сабора Српске православне цркве у целини, а посебно Ваш, у односу на признање аутокефалности Православној цркви Украјине. Већ 27 година украјинско православље је било у стању најдубље кризе, подељено због себичних амбиција Руске цркве, која тражи свеправославну доминацију.

И све ове године, Руска црква није направила ни један корак ка окончању међусобног раскола. Штавише, патријарх Кирил је истакао да су границе Руске цркве неповредиве; и то коначно ставља у ћорсокак сваки покушај да се разреши украјинска канонска аномалија.

Али, чим је Његова Светост, васељенски патријарх Вартоломеј, преузео на себе да реши ову канонску аномалију и врати милионе Украјинаца у црквену заједницу, на њега су се обрушиле оптужбе за све могуће врсте грехова. Нажалост, томе се придружило Ваше Блаженство и неки од ваших преосвештених архијереја.

Оптужујете Васељенског Патријарха да се наводно мешао у послове друге помесне цркве, дајући Украјини аутокефалност. Ипак, ове године свечано прослављате 800. годишњицу сопствене, српске аутокефалности, коју је одобрио Васељенски Патријарх, упркос чињеници да су српске земље биле канонска надлежност охридског архиепископа Димитрија (Хоматијана), који је због тога протестовао.

Првог аутокефалног српског архиепископа Саву (Немањиц́а) сматрате за светитеља. Зашто онда, на примеру украјинске ситуације, подржавате оне који протестују због наше аутокефалности, а не оне који су молили за аутокефалност? Нисте ли и сâми прошли болан пут за добијања црквене независности? Могу ли ваше симпатије бити засењене тренутним политичким факторима?

Кажете да је немогуће примити у заједништво општења одлучене анатемом од Цркве. Али зар ваше преосвештене претходнике нису анатемисали и потом их ипак прихватили у црквено заједништво? Подсетимо се да је, за неовлашћено проглашење патријаршије, васељенски патријарх Калист ставио под анатему краља Стефана Душана, пећког патријарха Јоаникија и целокупно српско свештенство.

Међутим, након 29 година, Васељенска патријаршија је препознала српску аутокефалност и уклонила анатему. На исти начин као у Украјини. Након оснивања Кијевске патријаршије пре 27 година, Васељенски Патријарх је признао Украјинску аутокефалну цркву у статусу митрополије. Вама признају статус патријаршије, тј. у привилегованијем положају сте од нас, али ипак нас осуђујете?

Ви тврдите да је немогуће прихватити заједништво с онима који су рукоположени у расколу. Али, ваш благословени претходник је 1991. године примио у заједништво епископа Иринеја (Ковачевића), кога су хиротонисали представници тада непризнате Украјинске аутокефалне православне цркве. Напоменимо, да су епископа Иринеја прихватили без поновљеног рукоположења у СПЦ, што значи да су признали рукоположење које је обављено у УАПЦ-у. Ви, Ваше Блаженство, треба да будете свесни тога, јер сте у то време били део комисије која је преговарала о признавању расколника без додатних хиротонија, тј. на исти начин као што су сада признали украјинске епископе из раније непризнатих јурисдикција.

Ви кажете да аутокефалност Украјинске цркве није канонско питање, већ политичко питање. Међутим, можете ли навести примере када на успостављање аутокефалности, након Васељенских сабора, нису утицали политички процеси?

Године 1878, према Берлинском уговору, Србија је стекла политичку независност, а 1879. године цариградски патријарх Јоаким III издао је повељу, којом је признао аутокефалност Српске православне цркве. У писму се посебно истиче: “С обзиром на чињеницу да је побожна и Богом очувана Србија стекла политичку независност и да су се побожни, Богом одобрен, већ постојећи њен кнез Милан Обренович IV, и Његово Преосвештенство, Митрополит београдски и Митрополит српски, г. Михаило, у име часног клира и побожног народа нама обраћали с писмима и у складу с политичком независношћу пожелели и црквену независност, с нашом у Светом Духу љубезном браћом и саслужитељима, ми смо се сабрали… и по вољи Светог Духа нашли да је њихов захтев релевантан и да се слаже са светим канонима и црквеном праксом. Стога, истим синодалним актом, признајемо и проглашавамо Српску цркву за нашу духовну сестру и поверавамо свим православним црквама да је признају и да је помињемо под називом ‘Света, самостална Црква Кнежевине Србије’". Дакле, добили сте аутокефалност годину дана након што сте стекли политичку независност, а ми смо чекали овај догађај 27 година; и ви нас осуђујете због тога?

Посебну захвалност изражавате Русији за ослобођење од османлијског јарма. Али желимо да вас подсетимо да су се Украјинци борили као део војске Руске царевине. У руско-турским ратовима, када је ослобођена Србија, учествовали су Вољински, Кијевски, Таврически, Малоросијски, Сумски, Екатеринославски, Харковски, Мариупољски, Подољски, Житомирски, Лубенски, Галицки, Бугски, Путивљски, Чугуевски, Изјумски, Азовски, Дњепровски, Украјински, Одески, Херсонски, Ахтирски и Нежински пукови у којима су се борили етнички Украјинци. Наши преци дали су своје животе за ослобођење ваше земље, а ви их чак ни не помињете, дајући сву славу и захвалност Русији, која и даље убија Украјинце у својој земљи – у Донбасу. Иначе, модерна Руска Федерација није званично правни наследник Руске царевине, тако да нема законског основа за било какве монополске захтеве Москве за ове подвиге.

Осим тога, дубоки разлози за почетак руско-турског рата нипошто нису били племенити мотиви Русије да помогне словенској браћи да се ослободе османлијског јарма. Него – освета за пораз у Кримском рату. Ситуација у Србији у овој великој геополитичкој игри постала је монета за потусуривање и изговор руске инвазије на Балкан, а никако искрени разлог.

Ви тврдите да је Украјина канонска територија Руске православне цркве. Али зар не знате да је канонска територија Московске патријаршије, коју је признао Сабор Источних Патријарха, покривала само северне територије у власништву Московског краљевства од 1593. године, а Кијевска митрополија није била део ових територија? Недавно је то потврдио архијереј ваше Цркве, архиепископ Јован (Вранишковски), наводећи да Србија има Томос за Македонију, а Руска православна црква за Украјину – нема.

Ви изјављујете да украјинско питање треба да решава само Руска црква, али како можемо очекивати признање наше црквене независности од окупатора, који је анектирао део наших територија? Наш бол због анексије Крима је сразмеран вашем болу због Косова и Метохије. Ко нас, ако не ви, још може разумети? Можете ли замислити да о питању ваше аутокефалности одлучује Албанска црква? Управо то је оно што тражите од нас.

Многи сматрају да је један од разлога лојалности Српске цркве Русији огромна финансијска подршка ове државе, укључујући и изградњу највећег саборног храма на Балкану – цркве Св. Саве у Београду. Али да ли је могуће продати хришћанску савест и канонску правду за храм? Многи се питају зашто Српска црква има тако велики храм, који се не може градити сопственим напорима? Како можете проповедати о понизности и греху сујете и истовремено ући у огроман неплаћени дуг према Русији, покушавајући показати своју крхку величину на туђи трошак? Није ли то гордост?

Историја ваше Свете Цркве богата је различитим контрадикторним епизодама. Ми вас не кривимо за то, напротив, ми разумемо и православном понизношћу прихватамо ове странице историје. Ми само желимо да нас третирате са стрпљењем и разумевањем и да не захтевате од нас оно што сâми нисте могли својевремено учинити. Није ли то лукавство, зар то није кршење завета Господа нашега Исуса Христа?

Једини могући излаз из тако непријатне ситуације може бити признање ваше Свете Цркве своје новорођене сестре – Православне цркве Украјине, на чијем челу је Његово Блаженство, Митрополит кијевски и целе Украјине Епифаниј.

Остајући верни Врховном Архијереју
Господу Исусу Христу,
молитвено се обраћамо Њему за Вас и ваш народ,
са братском хришћанском љубављу, 

Дмитриј Горевој и Татјана Деркач
Јавна организација Центар за верску безбедност,
Кијев ‒ Украјина

SEO продвижение сайта - LUXEO Работа за границей